Прва организована школска настава примењених уметности у Србији отпочела је 1895. године, само који месец после оснивања Српске цртачке и сликарске школе Кирила Кутлика када је у истој школи отворен вечерњи курс за занатлије, са циљем »да занатлијама да прилике, да се вежбају и усаврше у стручном цртању који је за самосталан занатски рад и за гајење доброг укуса од неопходне потребе«. Као уметник и педагог Кутлик је добро знао шта значи ликовно образовање младих занатлија за унапређење и
уздизање на европски ниво уметничких заната у Србији.

1900.

После Кутликове смрти, управитељ његове школе, по одлуци министра народне привреде од 28. марта 1900. године, постао је Риста Вукановић, академски сликар, уз обавезу истог министарства да школу и даље финансијски помаже. Према једном извештају школе са почетка јуна 1900. године, на занатском курсу било је уписано 65 ученика различитих занимања. Откупивши од Кутликове удовице Цртачко-сликарску школу, Риста Вукановић је наставио дело свог претходника у погледу унапређења наставе примењених уметности, односно занатских вештина у Београду.

1905.

Па ипак, време и измењене културне прилике на почетку нашег века радили су у прилог оснивању прве специјализоване педагошке установе ове врсте код нас, која је отворена у Београду 1905. године као Уметничко-занатска школа, са циљем да уметнички оплемени и развије поједине занатске гране. На челу ове школе налазио се исти Риста Вукановић, тада познати сликар, веома заслужан за унапређење ликовне културе Србије.
Међутим, у практичном раду у овој новооснованој школи настава се углавном ограничавала на неговање ликовне уметности, посебно сликања и вајања. Школа није успела да формира чак ни графичку радионицу, а у ширењу оквира њене делатности
на област примењених уметности није помогла ни чињеница што је у њој, као хонорарни наставник, годинама радио и чувени Драгутин Инкиостри Медењак. Овај изузетан прегалац на пољу примењене уметности годинама је упорно радио на ширењу нових схватања у овој области ликовног стваралаштва. У многим својим замислима ишао је испред свог времена, тежећи да своју патријархалну средину уздигне на европски степен поимања ликовне културе.

1919.

Уметничко-занатска школа је постојала до 1918. године, а по ослобођењу је продужила рад под називом Краљевска уметничка школа у Београду, која је осим просторија укинуте школе користила и њен целокупан инвентар, библиотеку и бројне моделе од гипса. Од 1919. до 1937. ова школа је формирала кадрове сликара и вајара као и наставнички кадар за средње школе у Србији, а и за Војводину, Македонију, Црну Гору и делимично за Босну и Херцеговину.

Лука Младеновић: изглед Краљевске уметничке школе, 1929.

1938.

Идеја о оснивању средње школе за примењену уметност јавља се некако упоредо са оснивањем Академије ликовних уметности у Београду (1937), тако да је нова школа отворена већ идуће, 1938. године. За њено оснивање највеће заслуге имали су њени будући
наставници: вајар Милан Недељковић, архитекта Ђорђе Крекић, сликар Иван Табаковић и вајар Михаило Томић. Њима се нешто касније придружују и други наставници, углавном из Београда и Загреба. Започевши свој рад скоро непосредно уочи Другог светског рата, ова школа није имала услова за дуже постојање и континуирани рад: четири ратне године било је време када је једва животарила.


1948.

Само три године по завршетку рата Школа за примењену уметност је укинута, односно подигнута на степен Академије. Њени бивши полазници сукцесивно су завршавали школу и прелазили на новоосновану Академију примењених уметности која је почела с радом у јесен 1948. године. Поред бивших ученика старе школе, право уписа на Академију, после положеног пријемног испита, имали су и ученици других средњих уметничких школа, па и гимназија, као и изразито даровити појединци без школе.
Тако су, од 1948. до 1951. у згради Академије часове истовремено, по истом програму, похађали ученици бивше средње школе и нови полазници Академије. Неки од њих касније су постали важни професори Академије примењених уметности.

Бранко Шотра, ректор Академије.

Већ на почетку постојања, Академија се суочила с низом проблема и тешкоћа, који се нису могли увек предвидети, нити брзо савладати. Смештај у оронулој згради бивше Уметничко-занатске школе, која је грађена још у првој половини прошлог века, није могао да задовољи потребе савремене наставе једне високошколске установе. Наставнички кадар био је недовољан, регрутован углавном из редова београдских уметника, који су се истакли својим делом у појединим уметничким гранама или као педагози у школама. У првим деценијама рада Академије веома важну улогу је одиграо и њен тадашњи ректор Бранко Шотра – истакнути српски графичар који је до краја живота остао њена водећа личност, дајући највећи допринос развоју и афирмацији Академије.

На часу Вечерњег акта код проф. Илије Шобајића, цртеж Бранка Шотре.

У земљи која је тек била изашла из ратних страхота и свакодневно се суочавала с огромним тешкоћама различите природе, Академија је тражила своје право место у токовима културног, привредног и индустријског преображаја друштва. Њен првенствени задатак био је да васпитава савремено образоване стручњаке, способне да унапреде општу ликовну културу своје средине као и да утичу на изглед индустријских производа, осавремењавање трговине и ликовно-просторно уређење непосредне човекове радне и животне околине.

О условима деловања Академије у тим првим деценијама постојања један од њених истакнутих професора, др Павле Васић је писао: »Био је то веома тежак и напоран пут – повезивање уметности и индустрије, али није све зависило од Академије, од њене оријентације и циљева. Ту су настале друге тешкоће, особито у тренутку када је требало заменити приучене и недоучене кадрове у привреди. Може се рећи да је свако место стручњака у индустрији било освајано са отпором, чак и тамо где је била очигледна
корист од прихватања нових, професионално обучених кадрова. Али, ту су се јављали субјективни отпори са којима није било лако изаћи на крај. Осим тога, требало је утицати на развијање одређене свести не само у индустрији, у њеном руководству, него и у широкој јавности. Разумљиво је што се с временом оријентација Академије мењала, еволуирала ка новим, измењеним циљевима, који су се постављали са брзим развитком нашег друштва и његових потреба.«

За четврт века свог плодног деловања Академија се развила у признату југословенску високошколску установу, чији су свршени студенти остваривали у својим срединама значајне резултате, радећи у свим тадашњим републикама и покрајинама. На тај начин она је утицала на развој и унапређење примењених уметности и дизајна на простору целе тадашње Југославије.

У погледу унутрашње организације, Академија се од почетка држала неких основних начела, која су важила у сличним школама у свету, узимајући једино у обзир неке домаће специфичне прилике и потребе. На почетку рада имала је осам одсека – за унутрашњу архитектуру, декоративну пластику, декоративно сликарство, примењену графику, керамику, текстил, сценографију и костим. Главне стручне предмете водила је група наставника која је и иначе поставила темеље ове школе и усмерила њену стручну оријентацију ка одређеним циљевима. Били су то не само изврсни педагози него и изузетне стваралачке личности са изграђеном уметничком репутацијом, која је гарантовала озбиљност и темељитост у остваривању постављених циљева: архитекти Ђорђе Крекић, Момчило Белобрк и Александар Секулић (Одсек унутрашње архитектуре), Радета Станковић, академски вајар (Одсек декоративног вајарства), Иван Табаковић, академски сликар и др Сергије Лебедев (Одсек керамике), Васа Поморишац, Винко Грдан и Антон Хутер, академски сликари (Одсек декоративног сликарства), Михаило С. Петров и Матија Зламалик, академски сликари (Одсек графике), Миленко Шербан, академски сликар (Одсек сценографије), Милица Бабић, костимограф (Одсек костима), Иван Табаковић и Ива Врињанин (Одсек текстила). Осим наведених, у исту групу првих наставника долазе још и наставници теоријских и практичних предмета: др Станислава Коларић (Историја уметности), др Павле Васић (Историја костима), Иван Лучев (Анатомско цртање), Бранко Шотра (Графика), Јефто Перић (Вечерњи акт), и Драгутин Митриновић (Пројектовање текстила). Предмет Ликовни елементи годинама је предавао професор др Павле Васић, а Основе ликовног обликовања професор Драгослав Стојановић Сип, истакнути академски сликар који је оставио дубок траг у раду ове установе.

Треба нагласити да је са сваком годином контакт са иностранством бивао све изразитији, тако да је умногоме могао да утиче на прилике код нас, поготово у погледу развоја примењене уметности и њеног укључивања у токове савременог развоја на Западу.

Пут који је Академија прешла од свог оснивања може да се прати по yеним годишњим изложбама 1951, 1953, 1955, 1959, 1961, 1963. и 1965. године, затим по изложбама дипломских радова 1970. и 1972. године. Може се рећи да је тежња Академије да што боље одговори својој улози у епохи индустријализације била све изразитија.

Каталози изложби, критички прикази, имали су извесног удела у објашњавању шта је примењена уметност, чему служи, каква је корист од ње. Тако је примењена уметност почела да продире у широке слојеве радничке класе, да оплемењује њен укус.

Плакат Богдана Кршића за изложбу АПУ јуна 1955 у Павиљону на Калемегдану.

1973.

Нова фаза у развоју ове школе настаје 1973. године, када се Академија реорганизује и мења свој назив у Факултет примењених уметности. Тада је дошло и до неких организационих промена: дотадашњи одсеци су замењени катедрама: I – АРХИТЕКТУРА И ДИЗАЈН, II – КЕРАМИКА И СТАКЛО, III – СЦЕНОГРАФИЈА, IV – ВАЈАРСТВО, V – ГРАФИКА, VI – КОСТИМ, VIII – СЛИКАРСТВО и VIII – ТЕКСТИЛ. Том приликом је усвојен сложенији и богатији програм наставе (са 30 часова недељно), а настава је организована у специјализованим атељеима са савременијим приступом појединим гранама примењених уметности.

Већ средином Шездесетих година отпочео је процес постепеног подмлађивања наставничког кадра, јер се тада јавља нова генерација наставника који су се углавном и сами школовали у Академији. То су академски сликари Рајко Николић и Живојин Ковачевић (Сликарство), Крста Андрејевић (Сликарске технике), Александар Томашевић (Монументално сликарство), Невенка Петровић и Бранислав Суботић (Текстил), Душан Ристић (Сценски костим), Анђелка Слијепчевић (Савремено одевање), Зора Давидовић (Историја костима), Мила Рајковић и Алекса Челебоновић (Историја уметности), Божидар Џмерковић (Графика), Богдан Кршић (Графика књиге), Миодраг Вујачић Мирски (Сликарство), Стјепан Филеки (Основе писма), арх. Драгутин Таврић (Стилови у унутрашњој архитектури), Драгољуб Кажић (Фотографија) и Богољуб Теофановић (Индустријски дизајн). Њима се убрзо придружују Градимир Петровић (Сликарство), Ђорђе Росић (Керамика), Војислав Вујисић, Миодраг Живковић, Небојша Митрић и Нандор Глид (Вајарство), Милош Ћирић (Графичке комуникације), Боривој Ликић (Плакат), Љубодраг Маринковић Пенкин (Сликарство), Љубодраг Јанковић Јале (Вечерњи акт), Боривоје Ракић (Цртање и сликање), Живорад Кукић (Сценографија), Синиша Вуковић (Унутрашња архитектура), Владимир Тодоровић (Сликарство), Бранислав Макеш (Графика), Александар Ајзинберг (Стилови у архитектури) и други.

У годинама које су следиле јављају се нова имена истакнутих уметника, научника и стручњака за поједине области стваралаштва, са којима је Факултет закорачио у доба своје пуне зрелости: архитект Никола Кузмановић (Нацртна геометрија), Мирјана Исаковић и Бранислав Стајевић (Керамика), Александар Пајванчић Алекс (Графичке комуникације и Просторна графика), Слободан Ђуричковић (Цртање и сликање), Александар Додиг (Писмо), др Владимир Розић, др Бранко Вујовић и др Миланка Тодић (Историја уметности), Љиљана Жегарац (Савремено одевање), Данка Докић (Цртање и сликање), Миодраг Бајић (Анатомско цртање), Ратко Лалић (Цртање и сликање) и други.

Приредио Р. Ћ.

Кирило Кутлик и његови ученици, 1895.

Власници, управитељи и професори Уметничко-занатске школе у Београду (1905–1918): Риста Вукановић, Бета Вукановић, Марко Мурат и Ђорђе Јовановић.

Краљевска уметничка школа, генерација 1920, снимљено у дворишту школе.

У дворишту Краљевске уметничке школе, улица Краља Петра 4, 1922.

Краљевска уметничка школа, генерација ученика 1934–38. са проф. Бетом Вукановић.

Први професори школе за примењену уметност, 1939.
Слева: Живојин Пиперски, Милан Недељковић, М. Јевтић, Иван Табаковић, Ђорђе Крекић, Михаило Томић, у фотељи Тома Росандић.

Група ученика средње школе 1941. године

Ученици средње школе 1947. године. С лева: Милош Ћирић, Љубодраг Јанковић, Јован Грујић, Веља Цветковић, Озрен Бачић, Милош Ђурђевић, седе: Радомир Стевић, Иванка Вучковић (касније Ћирић), Невенка Будисављевић, Маја Спилер, Војислав Недељковић

Ученици средње школе 1948. године. С лева: Ружица Ненадовић, Невенка Будисављевић, Милош Ћирић, Љубодраг Јанковић, Велизар Васа Михић, Иванка Вучковић, Јован Грујић, Павле Либеровски, Војислав Недељковић

Професор Бранко Шотра са студентима на броду Јадран, 1950.

Студенти и професори АПУ на екскурзији, Загреб, 1952.
Чуче: непознати, Боба Теофановић, Марија Теофановић, непознати, Олгица Михајловић
Стоје у првом реду: Зора Живадиновић, непозната, Јованка Кочоба, Ружица Ненадовић, проф. Ива Врињанин, проф. Павле Васић, проф. Радета Станковић, Марија Коби, непознати.
Стоје у другом реду: непознати, Евгенија Петровић, Анђелка Слијепчевић, Невенка Петровић, Милица Туфегџић.
Стоје у трећем реду: Јагода Пантелић, непознати, непознати.

Професор Павле Васић са студентима Костима, мај 1953.
Слева: Зора Живадиновић, Душко Стојановски, проф. Павле Васић, Саша Павлич, Живана Гођевац, Ружица Ненадовић, Јованка Кочоба, Владанка Ђорђевић, Евгенија Петровић

Тито се потписује на каталог изложбе АПУ 1953. године

Плакат за изложбу радова студената уметничке академије из 1948. године, рад Драгослава Стојановића Сипа

Радови одсека за Костим на изложби студентских радова 1955. године.

Изложба студентских радова 1959. године, Београд, павиљон у Масариковој улици.

Група студената са Софијом Ђурђевић 1975. године: В. Андрић, С. Ђурђевић, М. Богданфи, Н. Шућур, Ј. Дуњић, А. Златовић, Г. Зарић, Р. Жикић, Н. Хамер, М. Вукотић, Д. Бојић, И. Јевтовић, –, В. Бранковић, В. Виријевић, З. Јоцић, В. Милуновић, Јасна Драговић.

Отварање галерије ФПУ у ул. Краља Петра 6, 1976.
Слева: проф. Миодраг Мића Бајић, проф. Миодраг Живковић и проф. Данка Докић Николић.

Уручење индекса бруцошима. Октобра 1998. у атријуму Факултета, Краља Петра 4.