божидар џмерковић

Божидар Џмерковић

Божидар Џмерковић
редовни професор

Одсек Примењена графика, атеље Графика и књига, предмет Графика.

На Факултету примењених уметности од 1964. до 1996. године.

Продекан од 1981. до 1983. Шеф катедре.

Рођен 1930. у Моглицу, Македонија. Дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, са последипломским студијама, у класи проф. Марка Челебоновића.

Области интересовања: графика, сликарство.

Самосталне изложбе:

Графика:

Београд, 1965;
Зрењанин, 1966;
Крушевац, 1968.

Слике:

Крушевац, 1971;
Скопље,1972;
Београд, 1972.
Београд, 1994.
Крушевац, 1995.
Врњачка бања, 2005.
Уметнички павиљон »Цвијета Зузорић«, Београд, 2016.

Колажи:

Графички колектив, Београд, 2013.

Значајне групне изложбе:

Редовне изложбе УЛУС и Графичког колектива;
I–XX Октобарски салон;
Изложба југословенске графике, Загреб, 1958;
Модерна српска графика, Нови Сад, 1960;
II–V загребачка изложба југословенске графике;
Графика Југославије, Палић, 1964;
Дом ЈНА, Београд, 1965;
Графика београдског круга, Љубљана, 1965;
Југословенска графика XX века, Музеј савремене уметности, Београд;
III тријенале ликовних уметности Југославије, Београд, 1967;
Меморијал Надежде Петровић, Чачак, 1972;
Салон у Херцег Новом, 1977.

Изложбе југословенске графике у Чехословачкој, Мађарској, Куби, Аргентини, Аустралији, Швајцарској, Немачкој, Индији, Италији, Француској и Америци.

Најважније награде:

Награда Уметничке колоније Ечка, 1965;
Награда Октобарског салона, 1966;
Златно перо Београда, 1967;
Златна игла УЛУС, 1968;
Награда УЛУС (за графику);
Музеј савремене уметности на III тријеналу, 1967;
Две награде за плакат, 1968/69;
Плакета града Београда заслужним уметницима, 1969;
Повеља УЛУС заслужним члановима, 1975;
Повеља Графичког колектива, 1980;
Награда УЛУС за животни допринос за развој графике у Србији, 1992;
Награда за животно дело на Бијеналу графике, Београд, 1996.

Члан Графичког колектива од 1955. и УЛУС од 1956.

.............................................................

Божидар Џмерковић је присутан на ликовној сцени готово шест деценија, а поетика његовог стваралаштва, у графици и сликарству, везује се за фигурацију решавану превасходно у функцији пластичких феномена. У тако богатом уметничком искуству аутор наставља континуирано да упошљава своје креативне импулсе трагајући за хармонијом и лепотом визуелног у композицији. Колаж се у Џмерковићевим стваралачким сеансама позиционирао као део сликарског промишљања и игре спонтаног избора, неочекиваног случаја, препознавања особеног и уклапања разнобојног материјала из штампаних медија у властити ликовни проседе. Па ипак, захваљујући једној од илузија ума, стиче се утисак да смо свесни свега што приметимо и свега што учинимо. Ова илузија опстаје упркос чињеници (познатој научницима) да смо свесни тек делића својих перцепција и поступака.

Естетика колажа је више од вештине комбиновања; колаж је и афирмација информација коју је ум синтетизовао из укупног збира визуелно заводљивих новинских фотографија. Ако пођемо од премисе да један мали одељак у нашем животу/раду може да испуњава део и/или читав ментални ормар, могуће је да управо колаж данас заузима такав простор у сликаревом Ормару. Колаж је у овом случају и визуелно прочишћење и кристализација ликовног језика између два сликарска акта.
Старовремска преданост са којом се Џмерковић посветио овом креативном медију актуелном већ сто година, од дадаиста до данас, асоцира и на узорне стваралачке идеале – Марка Челебоновића, Џмерковићевог професора и/или Ивана Табаковића, Мајстора колажа и интелектуалног ауторитета са којим је радио на Академији.

»Сликарство ме је одвело у графику«, рекао је у једном разговору Џмерковић. Очито, читаво његово стваралаштво може се перципирати и као продубљивање ликовног изражавања кроз различите уметничке области. На том путу од литографије, акватинте и линогравуре, преко цртања и сликања до колажа, у потреби за дефинисаним ауторским ставом начинио је значајан лук у великој градацији проблемских сродности у светлосним, материјским, колористичким и просторним вредностима рада.

Мртва природа је доминантан тематски оквир нових колажа. Реферирајући сопствену идеју да је облик носећи стуб у архитектури слике, Џмерковић са мером морандијевске парадигматичне осетљивости варира композиционо једноставна и пријемчива решења.

Ако су Морандијеве мртве природе базиране на традицији сликарства 14. века, Џмерковићеви колажи, као и читаво његово стваралаштво, утемељени су на култури Модерне. Асоцирајући на уобичајни аранжман породичног амбијента - вазе, воће, цвеће, кутије, птице – он цепањем и сечењем крхког папира ствара племените материјалне вредности, а богатом светлосном градацијом темперира зрачење композиције. Светлост и простор су категорије ауторове готово опсесивне, посвећености.

»Склопу моје личности одговарају пригушени тонски односи - денфовани звуци који појачавају имагинацију и тајанственост коју желим да постигнем«, записао је. Зар се још једном не потврђује да је већи део онога што региструјемо и како на то реагујемо из једног у други тренутак заправо контролисано у невидљивим деловима нашег сазнајног бића које барата огромним обиљем животних/креативних детаља?...

Амбијент пун стваралачког набоја и емоција, као и размена енергије који су га пратили у раду са студентима данас је уступио место Џмерковићевом раду у осами и тишини, између четири зида атељеа у селу, ноћу. Моћ ноћног стварања ослобађа енергетски потенцијал и акумулиране тајне нивелишући егзистенцијални грч у концетрован садржај рада.

Физичар би рекао: кад човек све схвати онда нема места за бога у свемиру. Ако религија мора наш страх и усамљеност да заштити, онда уметност мора да убеди људе да им је потребна, да им је потребно нешто чистије и аутентичније од онога што добијају на други начин, од свих других послова. Божидар Џмерковић је ову мантру о уметничком вјерују наставио да понавља у знаку свог сензибилитета. Јер, »сумња у постигнуто за мене је вечити стимуланс«, једно је од његових стваралачких начела.

Љиљана Ћинкул

(из каталога изложбе колажа у Графичком колективу у Београду, 2013. године)