УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

SRB

ENG

Божидар Џмерковић

 

Божидар Џмерковић
редовни професор

Одсек Примењена графика, атеље Графика и књига, предмет Графика.

На Факултету примењених уметности од 1964. до 1996. године.

Продекан од 1981. до 1983. Шеф катедре.

Рођен 1930. у Моглицу, Македонија. Дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, са последипломским студијама, у класи проф. Марка Челебоновића.

Области интересовања: графика, сликарство.

Самосталне изложбе:

Графика:

  • Београд, 1965;
  • Зрењанин, 1966;
  • Крушевац, 1968.

Слике:

  • Крушевац, 1971;
  • Скопље,1972;
  • Београд, 1972.
  • Београд, 1994.
  • Крушевац, 1995.
  • Врњачка бања, 2005.
  • Уметнички павиљон »Цвијета Зузорић«, Београд, 2016.

Колажи:

  • Графички колектив, Београд, 2013.

Значајне групне изложбе:

  • Редовне изложбе УЛУС и Графичког колектива;
  • I–XX Октобарски салон;
  • Изложба југословенске графике, Загреб, 1958;
  • Модерна српска графика, Нови Сад, 1960;
  • II–V загребачка изложба југословенске графике;
  • Графика Југославије, Палић, 1964;
  • Дом ЈНА, Београд, 1965;
  • Графика београдског круга, Љубљана, 1965;
  • Југословенска графика XX века, Музеј савремене уметности, Београд;
  • III тријенале ликовних уметности Југославије, Београд, 1967;
  • Меморијал Надежде Петровић, Чачак, 1972;
  • Салон у Херцег Новом, 1977.

Изложбе југословенске графике у Чехословачкој, Мађарској, Куби, Аргентини, Аустралији, Швајцарској, Немачкој, Индији, Италији, Француској и Америци.

Најважније награде:

  • Награда Уметничке колоније Ечка, 1965;
  • Награда Октобарског салона, 1966;
  • Златно перо Београда, 1967;
  • Златна игла УЛУС, 1968;
  • Награда УЛУС (за графику);
  • Музеј савремене уметности на III тријеналу, 1967;
  • Две награде за плакат, 1968/69;
  • Плакета града Београда заслужним уметницима, 1969;
  • Повеља УЛУС заслужним члановима, 1975;
  • Повеља Графичког колектива, 1980;
  • Награда УЛУС за животни допринос за развој графике у Србији, 1992;
  • Награда за животно дело на Бијеналу графике, Београд, 1996.

Члан Графичког колектива од 1955. и УЛУС од 1956.

 

.............................................................

Божидар Џмерковић је присутан на ликовној сцени готово шест деценија, а поетика његовог стваралаштва, у графици и сликарству, везује се за фигурацију решавану превасходно у функцији пластичких феномена. У тако богатом уметничком искуству аутор наставља континуирано да упошљава своје креативне импулсе трагајући за хармонијом и лепотом визуелног у композицији. Колаж се у Џмерковићевим стваралачким сеансама позиционирао као део сликарског промишљања и игре спонтаног избора, неочекиваног случаја, препознавања особеног и уклапања разнобојног материјала из штампаних медија у властити ликовни проседе. Па ипак, захваљујући једној од илузија ума, стиче се утисак да смо свесни свега што приметимо и свега што учинимо. Ова илузија опстаје упркос чињеници (познатој научницима) да смо свесни тек делића својих перцепција и поступака.

Естетика колажа је више од вештине комбиновања; колаж је и афирмација информација коју је ум синтетизовао из укупног збира визуелно заводљивих новинских фотографија. Ако пођемо од премисе да један мали одељак у нашем животу/раду може да испуњава део и/или читав ментални ормар, могуће је да управо колаж данас заузима такав простор у сликаревом Ормару. Колаж је у овом случају и визуелно прочишћење и кристализација ликовног језика између два сликарска акта.
Старовремска преданост са којом се Џмерковић посветио овом креативном медију актуелном већ сто година, од дадаиста до данас, асоцира и на узорне стваралачке идеале – Марка Челебоновића, Џмерковићевог професора и/или Ивана Табаковића, Мајстора колажа и интелектуалног ауторитета са којим је радио на Академији.

»Сликарство ме је одвело у графику«, рекао је у једном разговору Џмерковић. Очито, читаво његово стваралаштво може се перципирати и као продубљивање ликовног изражавања кроз различите уметничке области. На том путу од литографије, акватинте и линогравуре, преко цртања и сликања до колажа, у потреби за дефинисаним ауторским ставом начинио је значајан лук у великој градацији проблемских сродности у светлосним, материјским, колористичким и просторним вредностима рада.

Мртва природа је доминантан тематски оквир нових колажа. Реферирајући сопствену идеју да је облик носећи стуб у архитектури слике, Џмерковић са мером морандијевске парадигматичне осетљивости варира композиционо једноставна и пријемчива решења.

Ако су Морандијеве мртве природе базиране на традицији сликарства 14. века, Џмерковићеви колажи, као и читаво његово стваралаштво, утемељени су на култури Модерне. Асоцирајући на уобичајни аранжман породичног амбијента - вазе, воће, цвеће, кутије, птице – он цепањем и сечењем крхког папира ствара племените материјалне вредности, а богатом светлосном градацијом темперира зрачење композиције. Светлост и простор су категорије ауторове готово опсесивне, посвећености.

»Склопу моје личности одговарају пригушени тонски односи - денфовани звуци који појачавају имагинацију и тајанственост коју желим да постигнем«, записао је. Зар се још једном не потврђује да је већи део онога што региструјемо и како на то реагујемо из једног у други тренутак заправо контролисано у невидљивим деловима нашег сазнајног бића које барата огромним обиљем животних/креативних детаља?...

Амбијент пун стваралачког набоја и емоција, као и размена енергије који су га пратили у раду са студентима данас је уступио место Џмерковићевом раду у осами и тишини, између четири зида атељеа у селу, ноћу. Моћ ноћног стварања ослобађа енергетски потенцијал и акумулиране тајне нивелишући егзистенцијални грч у концетрован садржај рада.

Физичар би рекао: кад човек све схвати онда нема места за бога у свемиру. Ако религија мора наш страх и усамљеност да заштити, онда уметност мора да убеди људе да им је потребна, да им је потребно нешто чистије и аутентичније од онога што добијају на други начин, од свих других послова. Божидар Џмерковић је ову мантру о уметничком вјерују наставио да понавља у знаку свог сензибилитета. Јер, »сумња у постигнуто за мене је вечити стимуланс«, једно је од његових стваралачких начела.

Љиљана Ћинкул

(из каталога изложбе колажа у Графичком колективу у Београду, 2013. године)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Старудије, уље на платну, 2003.

 

 

 

Колажи, 2013.

Колажи, 2013.

Колажи, 2013.

Колажи, 2013.

Колаж, 2013.

Колаж, 2013.

Колаж, 2013.

Колаж, 2013.

Цвеће, акватинта

Портрет Радоша Новаковића, ректора Универзитета уметности од 1977. до 1979. године

 

Портрет Вјекослава Афрића, ректора Уметничке академије од 1963. до 1965.