SRB

ENG

Душан Јанковић
предавач
(1894-1950)

Предмети: Примењена графика и Декоративно писмо

На Академији примењених уметности од 1948. до 1950. године.

Рођен је 1894. године у Нишу. Због избијања рата прекида студије архитектуре, и прикључивши се 1915. године српској војсци, прелази Албанију и доспева у Француску. У Паризу уписује приватну школу за архитектуру Аркеј (Arcueil, 1917-1918), и потом као државни питомац студира на сликарском одсеку Националне школе декоративних уметности (École Nationale Supérieure des arts Décoratifs) од 1918-1921.

Осим цртежом и графиком, Душан Јанковић се бавио графичким обликовањем различитих врста публикација, међу којима се издваја опрема и илустрација књига, обликовао је плакате, пројектовао је ентеријере и намештај, креирао одевне предмете, сценске костиме и нацрте за тканине, израђивао нацрте за порцелан и керамику.

На Међународној изложби модерних декоративних и индустријских уметности одржаној 1925. у Паризу, излагао је и у нашој и у француској селекцији, и био потпредседник међународног жирија за област керамике.

По повратку у Београд 1935. године, углавном се посветио примењеној графици и повремено се бавио графиком. Био је уметнички инструктор Државне штампарије, технички директор издавачког предузећа „Ново покољење“, уметнички уредник часописа „Југославија“.

Године 1948. постаје предавач примењене графике и декоративног писма на Академији примењених уметности у Београду.

Осим у земљи, његове графике су биле заступљене на групним изложбама у Пољској, Америци, Данској, Чешкој. Умро је 1950. године у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве V реда.

Душан Јанковић је био је изузетно свестран аутор, аутентични протагониста времена у коме је живео, образован и динамичан, чије се стваралаштво исполјавало у разноврсним аспектима уметничког деловања. Све до изложбе организоване у Београду 1965. године, његов рад је код нас био мање познат, с обзиром да је знатан део живота провео ван земље, у Француској, и да је умро веома рано, 1950, са свега 56 година. Последња изложба овог уметника одржана је пре скоро тридесет година.

Душан Јанковић у Француској делује као слободан уметник, бави се графиком и цртежом, у првим годинама свог уметничког стваралаштва и сликарством, као и различитим дисциплинама примењене уметности. У Паризу добија ангажмане од великих издавача, Фламариона (Flammarion, Ларуса (Larousse), Монд Модерна (Monde Monderne). Постаје сарадник чувене мануфактуреза израду порцелана и уметничке керамике у Севру (Manufacture nationale de porcelaine de Sèvres) и фабрике порцелана „Блош и синови“ (Bloch et Fils). Између осталог, пројектује вилу у Сен Клуу крај Париза, као и целокупну унутрашњу декорацију и намештај. Према Јанковићевом нацрту реализован је ентеријер једне сале Мулен Ружа. Паралелно са овом продукцијом, настају цртежи и графички листови у техници дрвореза, бакрописа и литографије, у којима преовлађују представе града и представе природе.

.............................................................

Графичком уметношћу у Београду између два рата бавили су се многи наши познати ликовни уметници […] Но, први међу првима свакако је Душан Јанковић. За овакву, на први поглед, пресмелу констатацију има више разлога. Јанковић је један од тада ретких високо образованих уметника, па према томе и професионално компетентних уметника. Он је у својој богатој уметничкој пракси подједнако успешно радио у свим дисциплинама примењене графике, досежући до највиших резултата. И најзад, пре и боље од свих својих савременика био је упућен у контемплативну и магијску моћ графичких знакова […] Са финим осећајем за меру уносио је елементе из националне графицке и калиграфске баштине. На тај начин у збрци владајућих стилова – француски класицизам, сецесија, баухаусовски конструктивизам, експресионизам, неокласицизам – он гради сопствени аутентични израз, препознатљив у београдској примењеној графици.

Слободно се може рећи да је у своје време био код нас једини који је истински познавао слово. Познавао је подједнако добро његову морфологију у калиграфским и типографским облицима. Врстан зналац и још бољи мајстор у извођењу веома различитих по пореклу ћириличних, латиничних и готских писама, он узорно утиче на развој и интересовање за ову врсту графичког изражавања. Слова су му, када то хоће, беспрекорна у стилу, али врло често то су слободно обликоване форме нетрадиционалног облика у погледу стила са зналачким импликацијама историјских стилова. То су нове измишљене форме које често немају логику класичних образаца – не проистичу из логике инструмената за писање. Сва његова писма имају декоративну снагу, перфектну извођачку чистоту и елеганцију и остају као трајна вредност наше калиграфске и типографске баштине.

Стјепан Филеки