павле васић

Павле Васић

Павле Васић
редовни професор
(1907–1993)

Предмети Историја костима, Теорија форме

На Факултету примењених уметности од 1949. до 1968. године и 1978-1985. године.

Павле Васић се родио у Нишу, 30. VIII 1907, а умро је у Београду 12. III 1993. године. Матурирао је у III београдској гимназији (1925) и учио сликарство у Уметничкој школи (1922-1924). Наставио је да се ликовно образује код Јована Бијелића (1926-1929), а упоредо студирао и дипломирао права (1931). Завршио је и студије историје уметности (1947), затим докторирао (1956) са темом Живот и дело Анастаса Јовановића, првог српског литографа.

Био је сарадник и члан уређивачког одбора Уметничког прегледа, убрзо и асистент Народног музеја од 1939. године. Током Другог светског рата био је ратни заробљеник у Италији и Немачкој. По повратку из заробљеништва, био је кратко референт за ликовне уметности и позориште у Министарству просвете ДФЈ, онда професор у VII и IV београдској гимназији (1946-50), затим на Академији примењених уметности (1950-1968, 1978-1985), истовремено на Филозофском факултету (1952-1963), на Музичкој академији и Академији драмских уметности у Београду (1962-1974) и на Академији уметности у Новом Саду (1975-1980), где је и један од оснивача Одељења ликовних уметности. Уз историју уметности, предавао је историју костима, цртање, сликање, вечерњи акт и теорију форме. Аутор је драгоцених књига које су неопходни приручници генерацијама стручњака и студената.

Историји уметности се посветио од 1938. године. Остварио је запажене резултате у истраживању новије српске уметности. Међу првима је указао на значај српско руских веза за прихватање барока у XVIII веку, открио много непознатих аутора и извршио тачне атрибуције и датовања дела широм Србије. Објавио је више прегледа српске и европске уметности: Увод у ликовне уметности, Европска уметност XVII века, Европска уметност XVIII века, Европска уметност XИX века, Живот и дело Анастаса Јовановића, првог српског литографа, Одело и оружје, Живко Павловић молер пожаревачки и његово доба, Ношња народа Југославије кроз историју, Димитрије Аврамовић, Доба барока, Урош Кнежевић, Униформе српске војске 1808-1918, Примењена уметност у Србији 1900-1978, Доба уметности, Доба рококоа и уметничке топографије Сремских Карловаца, Сомбора, Панчева и Крушевца (Матица српска, Нови Сад 1978, 1984, 1989 и 1990).

Као ликовни критичар огласио се 1929, али озбиљније тек од приказа изложби објављених 1938. у Уметничком прегледу. Био је хроничар ликовног живота Београда и Србије, као сарадник многих уметничких часописа и, посебно Политике (1950-1980), за коју је наставио да пише до 1993. године. Промовисао је много младих уметника и доносио оцене које су се временом у потпуности потврдиле. Написао је много предговора у каталозима самосталних изложби и монографских студија. Аутор је више тематских изложби и прегледа уметности

За собом је оставио приближно двестотине педесет уља, на хиљаде акварела, цртежа, скица студија, много илустрација, нацрта за костим и тридесетак графика. Његово стваралаштво припада водећим токовима колористичког експресионизма, поетског реализма и, донекле, оног социјалистичког по темама које је обрађивао. Од средине шесте деценије више није много сликао.

Учествовао је на око стотину заједничких смотри српских и југословенских уметника (1928-1991), а самостално излагао дванаест пута (1973-1993).

Његова дела чувају и излажу Народни музеј, Музеј савремене уметности, Историјски музеј Србије, Војни музеј, ПТТ музеј, Музеј позоришне уметности Србије и Музеј града Београда, Галерија Матице српске у Новом Саду, народни музеји у Нишу, Пожаревцу, Смедеревској Паланци, Крушевцу, Шапцу, као и у други музеји и галерије широм Србије.

За дугогодишњи рад и успешну сарадњу добио је више медаља, плакета, повеља, диплома и захвалница од многих угледних музеја, галерија и установа културе. УЛУПУДС је, 1995, установио Награду Павле Васић, а од ове године улица у Београду носи његово име.

Самосталне изложбе:

1973. Београд, Дом ЈНА, Из бележнице ратног заробљеника
1974. Београд, Галерија 73, Сликар и његово доба. Акварели и цртежи 1930-1940.
1977. Београд, Галерија Културног центра Београда, Слике 1927-1965.
1980. Београд, Галерија НУ Браћа Стаменковић, Доба обнове. Цртежи и акварели
1983. Љубовија, Народни универзитет Љубовија, Цртежи и акварели из 1947. и 1948.
1984. Београд, УП Цвијета Зузорић, Слике и цртежи 1927-1981.
Земун, Галерија Дома ЈНА, Хроника једног доба
1987. Ниш, Народни музеј Ниш, Сликарство Павла Васића (1927-1980)
1988. Врњачка Бања, Замак културе, Хроника једног сликара. Цртежи 1935-1982.
1989. Врњачка Бања, Замак културе; Чачак, Уметничка галерија Надежда Петровић, Сликарство од почетка 1927-1982.
1993. Београд, Народни музеј, Павле Васић – сведок епохе

Награде/признања:

1936. II награда на конкурсу за Народну скупштине у Београду
1940. Орден св. Саве V степена
1966. Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
1974. Октобарска награда града Београда
1976. I награда за костим у драми Смрт Стевана Дечанског од Јована Стерије Поповића
1977. Вукова награда
1979. Седмојулска награда
Орден рада са црвеном заставом