SRB

ENG

Радета Станковић
редовни професор
(1905-1996)

Одсек Вајарство, предмет Вајарство

На Факултету примењених уметности од 1948. до 1968. године.

Рођен је 1905. године у Бечу. Завршио је Краљевску академију за уметност и обрт у Загребу код професора Ивана Мештровића 1933. године.

Био је доцент на Академији ликовних уметности и затим професор на Академији примењених уметности у Београду од оснивања 1948. до одласка у пензију 1968. године.

Самосталне изложбе:

• Београд, 1973.
• Београд, 1988.

Групне изложбе

Први пут је излагао у Београду 1937. године. Учествовао је на бројним колективним изложбама у Југославији и иностранству

Студијска путовања

Француска, Велика Британија.

Награде

• Награда за споменик Скендербегу у Тирани 1937. године.
• Друга награду на јавном конкурсу »за подизање споменика блаженопочившем витешком краљу Александру I Ујединитељу« 1938 (с инжињером Милошем Сомборским)

Најважнији радови:

• Споменик краљу Александру, Ниш 1939.
• Споменик обалском раднику, Београд 1952.
• Споменик Жарку Зрењанину, Зрењанин 1952.
• Споменик Васи Чарапићу, Београд 1954.
• Споменик палим борцима НОБ-а, Опово 1957.
• Споменик Народноослободилачкој борби, Кикинда 1967.
• Споменик Космајском НОП одреду, Космај 1982.
• Споменик партизану, Гробље ослободилаца Београда 1944., Београд 1988.

............................................................

1905. Радета Станковић је рођен 22. фебруара у Бечу као прво дете у породици лекара Раденка Станковића и Даринке, рођене Милованов. Његов деда по оцу био је свештеник, а деда по мајци, Стеван Милованов, студирао је у Будимпешти и Загребу природне науке. Милованов је био професор гимназије у Новом Саду и написао је неколико школских уџбеника из математике, физике, хемије и географије. У тада водећој гимназији – данас она носи име Јована Јовановића Змаја – Милованов је као професор, а касније и њен директор, провео скоро пола века, од 1880. до 1929. године. Његов отац, Раденко Станковић (1880–1956), студирао је медицину у Инсбруку и Бечу, где је био асистент код проф. Лангштајнера, добитника Нобелове награде за медицину. Радио је као лекар у Загребу од 1906. до 1921, а по доласку у Београд постао је професор кардиологије на Медицинском факултету. Основао је Интерну пропедевтичку клинику на Губеревцу и један је од оснивача кардиологије у Србији. За сенатора је именован 1932, а краљевски намесник је био од 1934. до 1941. године. Ратне и послератне године провео је у Београду.

1906.  Породица Станковић сели се у Загреб, где Радета похађа основну школу и два разреда гимназије.

1921. Цела породица прелази у Београд, и у њему Радета завршава два последња разреда гимназије.

1923-1927. Студира на Музичкој академији у Загребу и један је од даровитијих ученика на клавирском одсеку проф. Станчића. Сви чланови породице Станковић били су, иначе, велики познаваоци и љубитељи музике, а на интимним кућним концертима мајка Даринка и сестра Милана су свирале клавир, а отац Раденко виолину.

1927-1933. На Краљевској академији за умјетност и умјетни обрт у Загребу Радета Станковић је провео најпре осам семестара у општој школи за скулптуру, а после, с дозволом »професорског збора«, још четири семестра у »специјалној кипарској школи«, коју су водили професор Иван Мештровић и »учитељ« Франо Кршинић. У дипломи, коју је потписао професор Франгеш 10. јуна 1933. у Загребу, каже се још, да је »успеј његова рада био одличан«. Специјалне студије су биле организоване тако да је од деветог до једанаестог семестра Иван Мештровић водио предмет моделовање по природи, а дванаести, значи, последњи семестар, Радета Станковић је провео у радионици за камен код професора Франа Кршинића. Већ у току редовних студија Кршинић је био професор младом Станковићу, судећи према сачуваном студентском индексу, број 171, од октобра 1927. На првој години студија Кршинић, с Рудолфом Валдецом, држи предмет модел по природи, а затим му само Кршинић предаје обраду камена на трећој години академије. Као студент, Радета Станковић је провео неколико година радећи у атељеу професора Роберта Фратеша Михановића.

1933-1936. Самостално ради као вајар у Загребу, у свом атељеу у Кленчевој улици. У краткој аутобиографији, сачуваној у рукопису, Станковић наводи да је, по позиву, излагао у Загребу на Прољетњем салону и да је учествовао на конкурсима за јавне споменике у Нишу, Скопљу и Новом Саду, где је добио једну четврту награду. Даље још каже да је у том периоду извео рељеф за Соколски дом у Новом Саду, а три скулптуре у бронзи откупила му је тадашња Банска управа у Загребу. Ова рана дела, настала у време његовог боравка у Загребу, данас су изгубљена.

1935. Проводи четири месеца у Паризу и Лондону. Посећује музеје и вајарске атељее, а нарочито занимање показује за радове Огиста Родена. Путује у Италију и одушевљава се Микеланђелом. Микеланђелова и Роденова дела трајно ће обележити стваралаштво Радета Станковића. Иако путује у водеће уметничке центре, он показује врло мало интересовања за кубистичку, конструктивистичку и, уопште, модерну скулптуру, а дела савремених француских, италијанских и енглеских вајара нису оставила трага у његовој, тада већ формираној, класичној концепцији скулптуре.

1936. Прелази у Београд, где у свом атељеу у Симиној улици ради до краја живота.

1937. Излаже са Удружењем лшовних уметника у павиљону »Цвијета Зузорић« у Београду. Тада настају и његови први сачувани радови Рибар, Чобанин у бронзи и Портрет жене у камену. Учествује на међународном конкурсу за споменик Скендербегу у Тирани, а његов, данас изгубљен рад, делио је једну од четврте до седме награде.

1938. Настају камерна дела у бронзи Лежећи женски акт, Стојећи мушки акт и Пан, која су била део ентеријера породичне виле у Чортановци-ма, као и друга дела: Орсреј, Херкул, Виолиниста. За железничку станицу у Вршцу урадиоје бисту краља Александра Карађорђевића. 1939. Ради коњаничку фигуру краља Александра Карађорђевића у Нишу. С инжињером Милошем Сомборским, из Београда, освојио је другу награду на јавном конкурсу »за подизање споменика блаженопочившем витешком краљу Александру I Ујединитељу«, који је расписао 1938. године Одбор Банског већа Моравске бановине. Настаје Водоноша, скулптура у Народном музеју у Београду.

1941-1944. Време рата проводи у свом атељеу у Београду, не излаже, али ради прве алегоријске композиције посвећене ужасима рата, у којима су људска лица замењена животињским главама, Геринг на шест точкова, Стампедо, Не видим, не чујем, не знам и друга дела. 1945. Убрзо по ослобођењу, 5. априла 1945, постављен је за доцента на Академији ликовних уметности у Београду, а 26. децембра исте године постаје професор за скулптуру у Школи примењене уметности у Београду, гдеје добио и награду за педагошки рад.

1945-1947. Сарађује у изради грандиозне фигуре Победе за споменик Антуна Аугустинчића на Батиној Скели. О томе у поменутој аутобиографији Станковић каже: »Према скици и студији Аугустинчића повећао сам и извео у глини, са Ј. Грасијем, фигуру Победе висине 5,40 м за Аугустинчићев споменик у Батиној Скели«.

1948-1968. Изабран је 30. новембра 1948. за ванредног професора на тек основаној Академији примењених уметности у Београду, на којој је, од 1. маја 1962. у звању редовног професора радио пуних двадесет година, све до 1968, када је отишао у пензију.

1949-1988. Учествује на јавним конкурсима за подизање споменика углавном посвећених народноослободилачкој борби. У сарадњи с архитектима Бранком Боном и Ђорђем Крекићем извео је велики број јавних споменика: Електромонтери, Васа Чарапић, Обалски радник, Рељефи и Партизан-борац на Гробљу ослободилаца у Београду, затим Споменике НОБ-у у Мокрину, Опову и Башаиду, Жарко Зрењанин у Зрењанину, Рељеф у Маузолеју на Жабљаку, обновио је Споменик борцима 1912-18. у Убу, и урадио бисту Николе Тесле. Према његовим моделима споменике у камену радио је скулптор Јосип Пино Граси, а последње дело, Партизан–борац на Гробљу ослободилаца у Београду, извео је вајар Ајдин Путеш. Свега неколико његових дела, од којих је само једно потписано – портрет Томе Максимовића – налази се на београдском Новом Гробљу. Урадио је и велики број радова у области декоративне пластике, а то су најчешће амблеми, значке, ордење, штафетне палице. Према наводима из аутобиографије, овим предметима припадају и његов прстен за маршала Тита и кутија-поклон намењена генералу Жданову. Скулптуре изведене у камену Акт и Девојка с инструментом поклоњене су државницима Монголије и Мађарске.

1973. Први пут излаже самостално на четрдесетогодишњицу свог уметничког рада. У предговору каталога изложбе одржане у Галерији дома Југословенске народне армије у Београду, Радета Станковић каже: »Мислим да је обавеза сваког ликовног радника да пред јавност износи резултате свога рада. До сада је друштво било упознато са мојим радом преко споменика, које сам радио у Београду, Србији и Црној Гори. Други део мога рада одвијао се у педагошком смеру на Академији за примењене уметности. На овој изложби приказујем резултате свога рада у пластици мањег формата, која је настала у времену од 1933-73, а добрим делом у последње четири године. Моје интересовање кретало се увек у домену фигуралне пластике, на принципима који су у суштини увек били константне вредности. Природно је да се мој рад развијао у границама мојих способности, школе у којој сам стекао основна знања и средине у којој сам живео и радио.« За свој први самостални наступ Станковић је одабрао седамдесет и пет дела, изведених у бронзи и гипсу, а међу њима су Чешљање, Жена с драперијом, Девојка с инструментом, Пијанисткиња, Доситеј Обрадовић и многа друга.

1975. Жени се Наталијом Тодоровић, широко образованом женом, познаваоцем музике и књижевности и великим љубитељем уметности, која уноси топлину и радост у његов усамљенички живот и постаје веран
пратилац и сведок његовог живота и стваралаштва. По њеним речима:
»Радета Станковић је био бескрајно скроман и ненаметљив човек. Његов живот пратиле су две велике љубави: вајарство и музика. Свакодневни његов рад одвијао се пре подне у атељеу, а после поподневног одмора, по неколико сати, свирао је на клавиру. Волео је Бетовена, али радо је изводио и Баха, Моцарта, Брамса, Шопена и друге. Биоје велики познавалац музике,
па би се после концерата, на које смо редовно одлазили, око њега окупљали
музичари и музички критичари да чују његово мишљење о извођачу и о
квалитетима интерпретације. У скулптури се дивио Микеланђелу и Родену, они су му били узори. Поред многобројних женских и мушких актова, мотива из митологије, средњовековне и доцније историје, музичара, балерина, циркуских артиста и разних других тема, радо је вајао животиње, а нарочито коње. Волео их је и добро познавао још од раног детињства, јер је његова породица имала коње у летњиковцу код Загреба, а доцније и на имању у Чортановцима.«

1988. По други пут самостално излаже у Галерији Дома Југословенске народне армије у Београду, и то дела која су настала после његове прве самосталне изложбе 1973. године. Представио је седамдесет и седам нових радова од којих је готово половина била у бронзи. У предговору за каталог изложбе Павле Васић, између осталог, истиче: »Станковић је прошао кроз најбољу вајарску школу свога времена у нашој земљи, код професора Ф. Кршинића, Р. Фран Геша, И. Мештровића и Љ. Бабића. Одатлеје понео свакако и склоност ка футративном, коју није напустио до данас. Тих, повучен, без наметљивости, он је препустио својој скулптури и времену да они буду тумачи његових схватања, полета и одушевљења.«

1996. Умире у Београду. У његовом атељеу у Симиној улици у Београду осталоје преко осам стотина дела у гипсу, бронзи и камену.